Ова моја сећања се односе на време када је набављен први рачунар за Математички институт и формиран први рачунски центар у Институту. Најпре да погледамо какав је рачунарски амбијент био шездесетих година двадесетог века. Већа предузећа су набављала мање системе за рачуноводствене и пословне примене. Били су то картични системи фирми IBM и UNIVAC. На једном од таквих система, био је то рачунар са спољњим програмом UNIVAC 60, решавао сам систем од девет нелинеарних алгебарских једначина, за потребе Ракетног института. Од великих рачунарских система Републички и Савезни статистички завод имали су IBM-ове картичне системе. Савезни статистички завод имао је систем IBM 705. На овом систему радио сам програм за пројектовање електричних мотора за фабрику „Раде Кончар“ у Загребу. Од рачунара за научно-техничка израчунавања били су рачунари CER-11, ELLIOTT 803B и Zuse. Мало људи зна за CER-11. То је био рачунар направљен 1963. године у Институту „М.Пупин“ за потребе једног војног института. По архитектури био је то рачунар ранга IBM 705, за који сам радио идејни пројекат. Рачунара Елиот било је више. Користио сам један у Енергопројекту и други на Саобраћајном институту. Рачунар Zuse је био интересантан јер се магнетни добош користио као јединствена меморија. Радио сам и на њему, а налазио се у Ракетном институту. За све ове рачунаре заједничко је то да се за уношење података и програма користила папирна трака.

Године 1968. Математички институт добио је средства за набавку рачунара за научно-техничка израчунавања. Како Институт није имао просторије за смештај система и организацију рачунског центра, одлучено је да се центар организује на ПМФ-у, при чему сам ја постављен за шефа рачунског центра. Одлучено је да у Центру раде запослени на Математичком институту, а да ПМФ бесплатно користи Центар за потребе наставе рачунарства.

Требало је да се изабере фирма од које ћемо купити систем – одлучено је да то буде IBM, највећи произвођач рачунара у то време, која је у својој серији 360 имала и рачунаре за научно-техничку примену. Изабран је рачунар IBM 360/44, у то време, веома напредан рачунар у Европи инсталиран само у Кембриџу, Дортмунду и Бечу.

Први пут рачунар је требало да се користи за масовну обуку. Питамо се који је медијум најпогоднији за уношење програма и података у рачунар. Избор није велики, то може бити само папирна трака или картица. Трака има добру страну зато што корисник не може мењати редослед наредби програма и података, док се у случају картице то непажњом може лако променити и учинити и програм и податке бесмисленим. Међутим, приликом обуке мора се имати у виду проблем исправљања грешака у програму и подацима. То се код траке јако тешко изводи, док је у случају картице врло једноставно. Тако је закључено да то треба да буде картични систем, што IBM у својим системима и форсира. Овај проблем са улазним медијумом, адекватно ће бити решен појавом терминала и персоналних рачунара.

Техничке карактеристике система IBM 360/44

IBM је серију рачунара 360 лансирао 1964. године, а први рачунар модел 44 је произведен 1965. године. Рачунар је најављен као систем за научно-техничку примену и управљање процесима. Ево како је изгледала наша конфигурација система:

• Унутрашња меморија могла је да се бира између 8.192, 16.384 и 32.768 речи. Наш систем је имао 16.384 речи. Реч је била од 4 бајта, тако да је имала 36 бита, од којих су 32 била за податке, а 4 бита за контролу парности. Он што је јако важно јесте да су речи читане и уписиване у меморију паралелно, а не серијски бајт по бајт. Време прилаза меморији било је 1µs. Касније систем је проширен на 32.768 речи.
• Аритметичка и командна јединица садрже 16 општих регистара намењених за извођење аритметичких операција (акумулатор) и начине адресирања (индекс регистри). Аритметичке операције су извођене над целим бројевима, брзина сабирања и одузимања је 1.75µ и у покретном зарезу једноструке и двоструке тачности. Једнострука тачност је била на 32 бита а брзина сабирања и одузимања 3.81µ, док је двострука тачност била на 64 бита са брзином од 6.32µs за сабирање и одузимање, а и до 140µs за множење и дељење.
• Периферне уређаје чиниле су јединице спољне меморије, улаза и излаза. Комуникација централне јединице са периферијом вршена је преко два канала: брзи канал са брзином 200.000 z/s и стандардни канал са брзином од 50.000z/s. На брзи канал биле су прикључене две диск јединице капацитета од 1.088Kb са средњим временом приступа од 70ms. Касније су додата још два диска капацитета од 7.250Кb. На стандардни канал били су прикључени читач и бушач картица и паралелни штампач. Брзина читача картица била је 1.000 kar/min, а бушача 300kar/min. Паралелни штампач је имао брзину од 600 redova/min, при чему је сваки ред мога да има 120 типографских знакова. Овој конфигурацији касније је додат и плотер. Командна табла IBM 360/44 (Снимак са интернета)
• Од софтвера систем је имао оперативни систем, FORTRAN компајлер и библиотеку потпрограма. Постојањем FORTRAN-а знатно је унапређена настава програмирања и ширем кругу људи омогућено је да се бави програмирањем.

Била је ово конфигурација која је, у оно време, представљала врх рачунарске опреме за научно-техничка израчунавања. Посебно је значајно унапређење наставе рачунарства и нумеричке математике. До тада су студенти користили једноставне механичке калкулаторе на којима су изводили једну по једну аритметичку операцију. Са овог нивоа прешло се на ниво алгоритмизације проблема, а и најсложенији алгоритми једноставно се преносе и реализују на рачунару.

Рад Рачунског центра

Мислим да је званично отварање Центра било крајем 1968. године, или можда почетком 1969. године. Одштампали смо позивнице и поделили факултетима и институтима, који би могли бити корисници система. На отварању је говорио професор Ђуро Курепа, а затим сам говорио ја о конфигурацији система и будућем раду Центра. Тешко је сада се сетити тих првих дана, али сам дао интервју за лист који се звао ИТ НОВИНЕ (Број 314. 14. 3. 1969). Зато је најбоље да наведем шта сам тада рекао, о раду Центра:

„Поред обављања послова за Институт и Природно-математички факултет, већ су уговорени, или су уговарања у току, послови за око двадесетак корисника. Спектар проблема који се решавају веома је разнолик. Код појединих корисника услуга јављају се математички сложени проблеми који се помоћу оловке и папира не могу решити. ПК ,Београд՚ решио је у Центру више проблема из линеарног програмирања, а најављени су послови за решавање проблема са неколико стотина променљивих. За Институт ,Јарослав Черни՚ у току је решавање, како нам је речено, врло интересантног проблема око симулације слива реке Мораве. За решавање проблема симулације разноврсних уређаја и пројеката, који практично нису још реализовани, заинтересован је Институт ,Михаило Пупин՚, док је за Савезни завод за мере и драгоцене метале решаван велики број обрачуна, рутинског карактера, на којима се због обимности не би исплатио рад без механографских средстава.

Иако је Центар практично почео да ради почетком ове године у њему се, поред свега, обавља масовна обрада статистичких података за Савезни хидрометеоролошки завод. Исто тако, ради се на разради нових нумеричких поступака и проблема из теоријске области физике, за шта су заинтересовани Институт за физику и Институт ,Борис Кидрич՚. Међу интересантним применама треба поменути сарадњу са Биолошким институтом која се одвија на решавању проблема идентификације биолошких процеса и на симулацији нервних система.

Желимо да формирамо известан број сталних корисника наших услуга са којима бисмо развили тесну сарадњу, не само у практичној примени рачунара, већ и у теоријском истраживању“.

Ово последње, остало је моја преокупација – да сарадници Центра учествују као сарадници разних истраживачких тимова. Ово најбоље потврђује чињеница да је сарадник који је радио за Рударски институт, са којим смо изванредно сарађивали, одбранио докторску тезу на Рударском факултету. Такође, сарадник који је радио за Грађевински факултет одбранио је докторску тезу на том факултету. Већина сарадника Центра магистрирала је и докторирала поред редовног рада у Центру. Мислим да у сваком истраживачком тиму у овој земљи, без обзира која област је у питању, мора да буде један математичар. Математичари треба да су оспособљени да креативно користе рачунаре и математички апарат и то примењују у разним истраживачким ситуацијама.

Рачунски центар је радио више од десет година, а онда је уследио период веће набавке рачунара наших корисника; наш систем је застарео и све је више служио за обуку студената а мање за истраживања. Тако је систем прешао у потпуну надлежност ПМФ-а и сви сарадници Центра прешли су на факултет, а Центар је назван Рачунарска лабораторија. Коначно, појавили су се системи са терминалима, а IBM 360/44 завршио је своју мисију у Музеју науке и технике у Београду.